ИВАНА ЗАЈИЋ
СВЕ МОЈЕ РАДОСТИ И ТУГЕ
БЕЛЕШКЕ О ПИСЦУ
Ивана Зајић је рођена 06. априла 1979. године у Крушевцу. Основну школу похађала је у Врбници и Жабару. Завршила је Гимназију друштвено-језичког смера у Крушевцу. Године 1998. уписала је Правни факултет у Нишу. Живи у Врбници код Крушевца.
ПРВИ СУСРЕТ СА РАЧУНАРОМ ИЛИ КАКО САМ ПОСТАЛА СПИСАТЕЉИЦА
Ноћима сам се борила са несаницом. Светло у мојој соби горело је до ситних сати. Пред зору бих га гасила и са забринутошћу ређала мисли, које су се у мојој глави ројиле и из ноћи у ноћ постајале све бројније, толико бројне да би се читаве песме и приче од њих могле саткати. Почела сам ди их записујем.
Једном смишљене у ноћи, речи би се до
јутра деформисале и добијале сасвим
другачији облик од оног који сам
замислила.
Онда сам набавила рачунар.
У
почетку су прсти неспретно набадали по
тастатури док нисам увежбала технику
куцања. После тога, приче су ницале
једна за другом као печурке после кише.
Зашто своју причу не бих поделила са другима? Послала сам је на адресу књижевног сајта и већ наредног дана та иста прича објављена је на блогу, који је своју делатност из дана у дан непрестано ширио.
Једнога дана аутор сајта одлучио је да од најуспешнијих прича објави књигу. Нестрпљиво сам ишчекивала да видим њен садржај.
Неколико месеци касније, поштар је закуцао на моја врата и донео ми изненађење у виду књиге са мојом причом међу корицама, коју ћу заувек чувати као најдражу успомену.
МОЈЕ РАДОСТИ И МОЈЕ ТУГЕ
Живот је пун разних изненађења. Често ми многа од њих живот учине лепшим. Дани у дугом низу пролазе један за другим а ја покушавам да у сваком од њих откријем нешто лепо. Међутим, свет у којем живимо носи у себи много зла.
Увек се обрадујем кад ујутру кроз прозор своје собе угледам весело сунце и осетим свим својим чулима како живот око мене тече, мирно као река од извора ка свом ушћу. У животу, међутим, није све тако мирно и тихо. Има тремутака испуњених немиром и невољама.
Тужна и несрећна, често тражим утеху у кругу породице. Окружена љубављу својих најмилијих, покушавам да из сећања потиснем црне мисли. Љубав и пажња које осећам, помажу ми да пребродим све невоље иако ми киша непрестано кваси лице и ветар ме немилосрдно шамара.
У животу има ствари које измичу нашој контроли, али нама се истовремено пружа прилика да креирамо свет око себе. Али, ако већ нисмо у могућности да га променимо, бар нам се пружа могућност да оптимистички сагледавамо ствари и појаве које нас окружују. Сваки пут кад чујем прасак, помислим да је то звук труба и добоша, а не пуцањ топова и пушака. Ако већ морам да слушам плач, нека то не буде јаук за покојником већ весели плач новорођенчета.
Радујем се сваком новом дану иако знам да ми он може донети и несрећу. Научила сам да уживам у лепим тренуцима и да их памтим, а оно ружно да заборављам. Сваког ће се јутра сунце поново родити, а ја сам само обичан смртник који ће једном заспати вечитим сном. Зато храбро корачам напред, покушавајући да осетим сву лепоту и радост живота, одолевајући свим ударима и свим невољама.
ПОСЛЕ КИШЕ ДОЂЕ ДУГА
Соба је била мрачна и пространа. Осећао се непријатан мирис. Седим на кревету и замишљено гледам незнано куда. Болест ми не дозвољава да ходам. Сваки је мој корак несигуран и неспретан. Глава ми пада на јастук, док очи лутају свуда по соби. На зиду никакве слике да ми привуче пажњу.
Моје очи уперене су према прозору и спољашњем свету. Међутим, изгледа да ни тамо живот баш свакоме не доноси срећу...
Освануо је тмурни дан. Киша не престаје да пада. Кишне капи једна за другом падају на земљу, брзо као што дани пролазе у мом животу. Све се може догодити у једном дану: и болест, и киша, и радост, и туга...
Почињем да схватам да ћу убрзо савладати своју болест и да ћу изаћи из ове собе, у којој се окрећем као у зачараном кругу. Чини се да нема излаза... Па ипак, напољу живот и даље тече. Некоме је данашњи дан донео срећу. Можда је и мени срећа на дохват руке. Треба само знати прави пут до ње.
Киша престаје да пада. Отварам прозор и осећам како свеж ваздух продире у собу. Сунце се стидљиво појављује на небу, које сада поносно показује своју светлоплаву боју. Убрзо се појављује и дуга, наговештавајући долазак срећнијих тренутака. Осећам одједном да сам савладала своју болест.
Излазим на улицу и удишем свеж ваздух. Дуга је и даље на небу. Полако корачам дугом улицом, којој не видим краја. Баш као што је дуга на небу бескрајна, тако и ја неуморно ходам путем без краја.
Чак и кад ме живот стави у најтежа искушења, поносно корачам напред јер знам да после сваке кише дође дуга.
НИШТА НИЈЕ БРЖЕ ОД ГОДИНА
Тридесет првог децембра у поноћ погледали смо једни друге у очи и упутили најлепше жеље за Нову годину. Разишли смо се у зору. Легла сам у кревет и заронила лице у јастук. Питала сам се чему све ово.
Спремам се данима за новогодишњу ноћ. Устајем рано да бих стигла да посвршавам све послове, а увече касно легнем, па, онако уморна, размишљам: јесам ли урадила све што сам испланирала? Не, ипак сам нешто заборавила. Нема везе, завршићу то наредног дана. Сутрадан ујутру устанем у шест да бих ухватила први аутобус. На станици много људи чека заједно са мном. Један од њих је, трчећи за аутобусом, угануо ногу. Чему журба, питам се.
Триста шездесет пет дана непрестано журим да сваки посао завршим на време и како ваља. На крају, ипак, увек мислим да ми је нешто промакло. Због тога сам стално забринута. Осећам неописиву главобољу.
Освануло је сунчано јутро. Читав ће дан бити ведар. Сешћу у ауто и возићу се градом док се не уморим. После ћу са друштвом седети у парку и разговараћемо до касне вечери. Нека бриге остану далеко иза нас. Живот је кратак и страшно брзо пролази. Ево, година прође, а ја стално некуд журим.
Хоћу да дишем пуним плућима, да се радујем и да се смејем.
Живећу сваки дан као да ми је последњи, уживаћу у њему колико год будем могла. А, посао ћу завршити другом приликом. Ако ме биолошки сат не предухитри...
ЗБОГОМ, МОЈИХ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА
Учионица је била светла, блистава, пространа и нарочито пријатна тог првог дана, пријатнија него било ког дана после тога. На зиду беху поређане, једна до друге, неколико слика, необично лепих и занимљивих. Испред и иза мене простирало се безброј непознатих лица. Тада непозната, а данас тако драга лица... Да ли је могуће да у тим лицима видимо нешто познато? Можемо ли да у тим лицима препознамо себе?
Та хиљаду деветсто деведесета година била је велика прекретница у животу једанаестогодишње девојчице. Посматрајући фотографије својих вршњака, покушавам да у тој девојчици препознам себе. Били смо срећни што смо заједно. Нисмо ни слутили да ће једног дана доћи крај... а, ето, дошао је после толико година. Бела светла учионица одједном се изгубила као варљива бела завеса. Црне мисли врте се у нашим главама: хоћемо ли се икада поново срести?
Сада, кад су године почеле да нам краду детињство а сузе блистају у нашим очима, кајемо се што смо као мала, несташна дечурлија покушавали да постанемо велики људи. Времена се мењају, а ми желимо да наше године детињства што дуже трају. Пружимо руке пријатељства једни другима! Не дозволимо да сећање на школске дане прекрије вео заборава, јер ће оно остати наше највеће богатство.
Час је куцнуо. Једна је суза пала а за њом ће и море других. Време је да свако пође својим путем. Путева је много, ко зна да ли ће се они некада поново спојити?! Надајмо се да хоће. Пред нама је живот, треба живети, а да би се живело, истрајати у свему.
А и ако се не будемо срели, неко ће други склопити нова пријатељства и разговарати о нама: „Било једном...“ Ако се ово наше сунце среће буде угасило, родиће се ново сунце и баште ће процветати.
БОЈЕ, МИРИСИ И ЗВУЦИ МОГ ДЕТИЊСТВА
Гласни звук будилника опомињао ме је да устанем из кревета. Тако бих радо волела да још мало снивам сладак сан... На жалост, било је време да кренем на посао.
Гушио ме је непријатан мирис у соби док ми је звук будилника одзвањао у ушима. У мени је горела жеља да се вратим у детињство, то безбрижно доба, кад ме је јутром миловала мајчина рука и будио њен тихи шапат.
На тренутак сам бацила поглед према прозору. Небо је било прекривено мутним облацима. Знала сам да је време лоше, али сам отворила прозор, како бих удахнула мало свежег ваздуха. Свежи јесењи ветар ми је расхладио тело а кишне капи оквасиле лице.
Затворила сам прозор а затим се ужурбано спремила за посао. Схватила сам да сам закорачила у свет одраслих, из којег нема повратка. Нема више безбрижног трчања по ливадама и парковима, где природа свакога мами да се бар на тренутак разоноди и забави. То време разбибриге и забаве остало је далеко иза мене.
Ипак, и сада, кад знам да је детињство отишло у неповрат, склапам очи, осећајући у себи мирис млека и врућег хлеба у кухињи. Отварајући кухињска врата, силно пожелех да ме чека постављен сто и припремљен доручак на њему. На жалост, окружена сам суровом стварношћу. У кухињи је стајала само векна хлеба на празној трпези. Ужурбано сам спремила себи доручак а затим изашла на улицу.
Напољу је још увек лила киша и дувао јак ветар. Брзо сам корачала влажним тротоаром, држећи у једној руци ташну а у другој кишобран. На тренутке сам затварала очи и тад би ми дах застајао у грлу. Пожелела сам да вриснем на сав глас, али сам ипак знала да морам да истрајем до краја. Стајала сам на улици, окружена сивим зидовима, али сам и даље жарко желела да побегнем од њих. У мени се све ледило кад бих зачула сирене на улици и угледала аутомобиле, што неописивом брзином јуре поред мене. Чезнула сам за родитељском пажњом, која ми је пружана у детињству, а некад сам се љутила кад би ме родитељи држали за руку док сам прелазила улицу.
Нема више безбрижног детињства и веселе игре на цветним ливадама. Нестао је и мирис пољског цвећа. Уместо њега удисала сам ваздух загађен фабричким димом. Око мене је само сурова стварност: сиви зидови и мокре улице. Остала је и понека слика у старом породичном албуму да буди сећање на једно давно прохујало време, на једно детињство, које је било са мном и у мени, и више га нема.
МИРИС ПРОШЛОСТИ
Свако је од нас, бар једном у животу, пожелео да се врати у детињство. И данас чезнем за несташлуцима и разбибригом, иако сам као дете била очарана светом одраслих. Увек сам гледала у даљину, тражећи светлу будућност и једнако пратећи звезду водиљу на путу пред собом. Међутим, тек сада настају праве невоље.
Данас сам окружена многим противречностима. Праве вредности нашега друштва нестају и као да се топе у мноштву искривљених вредности. Нема више места за љубав и разумевање, већ само за прљаве послове, који се обављју без трунке морала и за ствари чија се вредност мери новцем.
Осећам да сам залутала у овај свет и зато хоћу да побегнем од њега. Желим да осетим мирис детињства, мирис прошлости...
Ноћас звезде сијају неким чудним сјајем, као оне јесени кад се у нашој кући спремала зимница а у дворишту пекла ракија. Уживала сам у причама свога деде, који ми је свакога дана препричавао своје доживљаје из младости. У тим се причама губила граница између стварног и измишљемог, али сам и у стварности такође наилазила на многе противречности. С једне стране је стајала моја породица, која ми је пружала подршку у свакој ситуацији, а на другој је било друштво и учитељица, који су ми понекад наметали веома строга правила. Била сам разапета између света маште и света науке, али сам, поред свега, у суштини била несташно дете, које се никада није стидело да покаже своју радозналост.
И данас се радо сетим бакиних прича, што их је приповедала док је плела поред ватре. Уживала сам, слушајући је, истовремено се играјући вуненим клупком. А увече, кад падне мрак, имала сам обичај да се загледам у месец. Заборављала бих на свет око себе и као неки тајанствени путник претварала се у месечара. Желела сам да ходам на високим потпетицама, да возим најбржи ауто, да доспем до крајњих граница света.
Време односи драга лица, а у мени остаје само празнина. Сад знам шта је стварност, из које се не може лако побећи. Ипак, успомене на прошле дане брижљиво чувам и често им се, у тренуцима самоће, враћам. У мени још увек живи нада да ћу у овом суровом окружењу наћи сродну душу, која ће ми поклонити љубав и пажњу, пружити наду у живот. Желим да ме њена љубав огреје као ватра над којом се некада давно пекла ракија.
СЕСТРЕ
Улоге:
САЊА, старија сестра
ТАЊА, млађа сестра
ОТАЦ
МАЈКА
Пространа дневна соба. На средини велики сто и шест столица, у десном углу кревет.
ТАЊА (седи за столом и разговара телефоном)
САЊА (лежи на кревету, на крилу држи књигу и чита, левом руком држи се за главу)
ТАЊА: Договорено... Важи... Видимо се, ћао! (спушта слушалицу)
САЊА: Је л’ си коначно завршила?
ТАЊА (шминка се пред огледалом): Јесам. Сад можаш на миру да учиш. Нећу више да ти сметам.
САЊА: Ако уопште могу да се смирим. (кија, вади марамицу и брише нос)
ТАЊА: Хоћеш мало да прошеташ с нама? Биће ти лакше.
САЊА: Не могу, видиш да ми није добро... А ти, опет скиташ негде? Где сад идете?
ТАЊА: Не знам... како Јоца одлучи, он је возач. После нас враћа кући. Што не пођеш с нама?
САЊА: Ех, с ким се ти дружиш... Не бих ишла с тим олошем за живу главу...
ТАЊА: Шта треба да радим – само да заријем нос у књигу?
САЊА: Не кажем то. Али, пази ским излазиш и где идеш.
ТАЊА: Ти ћеш да ми кажеш. (одлази у купатило)
САЊА (плаче)
МАЈКА (улази): Шта је било, опет сте се свађале?
САЊА: Ма, пусти је, само скита негде. (кашље и кија)
МАЈКА: Теби није добро?! (хвата је за чело) Имаш температуру? (даје јој топломер) Ево измери.
САЊА (узима топломер и ставља под пазух, тресући се)
ТАЊА: Је л’ има нешто да се једе? (отвара фрижидер)
Чује се сирена са улице.
ТАЊА: Одо’ ја, чекају ме! (отвара врата)
ОТАЦ (истовремено улази)
ТАЊА: Ћао! (љуби га и излази)
ОТАЦ: Где ћеш? Стани...! (затвара врата, крсти се) Је ли, где оде ово дете?
МАЈКА: Не знам, пусти ме, видиш да не знам више где ми је глава. (брише чело) Сања има температуру. (притиска јој чело)
ОТАЦ: Шта има за вечеру?
САЊА: Изгледа да нема ништа. Сад је Тања отварала фрижидер и ништа није нашла.
ОТАЦ: Па, добро, шта је онда јела?
САЊА: Ништа.
ОТАЦ: Добро, жено, што не даде оном детету да једе?
МАЈКА: Кад, човече? Масирала сам Сању док се она шминкала и кинђурила. После су је звали и одмах је истрчала.
ОТАЦ: Ко ју је звао? И за кога се она овако кинђури?
МАЈКА: Па сва је омладина таква.
ОТАЦ: Шта причаш? Ено је Рајкова мала учи читавог поподнева.
МАЈКА: Па не може само да држи главу над књигом, и то је претеривање.
ОТАЦ: Претерала си ти што си је напустила оволико.
МАЈКА: А, да, за све сам ја крива...
ОТАЦ: Е, ниси, него је мој покојни деда. И где је она сад изашла? Је л’ си видела с ким излази?
МАЈКА: Свирао јој је неко са улице.
ОТАЦ: Е; ко зна с ким се то дете дружи... (устаје) Одох ја на спавање. (одлази у купатило)
МАЈКА: Хоћеш да вечераш нешто?
ОТАЦ (из купатила): Нећу, сит сам свега.
МАЈКА (држи се за главу)
САЊА (брише сузе)
завеса
ИМА БОГА
Кад сам била мала, тражила сам од родитеља да ми купе бомбоне из продавнице, која се налазила преко пута наше куће. Говорили су ми да не ради јер се продавац разболео и да треба да идем у цркву и да молим Бога да оздрави.
Нешто касније, кад сам мало поодрасла и кад ме је жеља за бомбонама минула, и даље је остала стара навика одласка у цркву и молитве Богу. Само, жеље су се временом промениле. Али, и даље су биле веома разноврсне. Обухватале су, како ситнице, тако и драгоцености.
Кад сам остарела, пожелела сам само да ме Бог поштеди мука, да ми дозволи да умрем без бола и у тишини.
Већ двадесет година трунем под земљом, а бол не осећам.
Боже, хвала ти што си услишио моје молитве. Сад знам да постојиш.
НАДА
Живимо у свету у којем жеља за материјалним богатством руши све пред собом. Живот нам је постао борба против зла, кога има на сваком кораку. Принуђени смо да нападамо уколико не желимо да будемо нападнути, да крадемо ако не желимо да нас покраду. Једноставно, живот за данашњег човека готово да нема смисла.
Шта је човек и у чему је суштина његовог живота на земљи? Чему човек може да се нада? Уосталом, има ли сврхе надати се, веровати у боље сутра?
Наш живот је само једна симбиоза патње и зла, свет око нас је покварен, а ми смо, као по некој казни, послати на Земљу да испаштамо за своје грехе, одиграмо унапред написани сценарио. Овај свет је царство зла и зато спас треба тражити од виших сила. Веровање у Бога даје нам снагу да живимо.
Међутим, данашњег човека нека невидљива сила непрестано спутава у остваривању његових циљева и он запада у све беднији положај. Нико га и ништа не може спасити. Зато он спас налази у надању.
Али, има ли сврхе надати се бољим данима? Наши анђели чувари као да су заборавили на нас. Они, по неком неписаном правилу, увек касно стижу, а ми смо препуштени себи самима и непрестано покушавамо да се извучемо из мреже, у коју се све више запетљавамо.
Човек је, у потрази за материјалним богатством, изгубио осећај за лепоту и праве вредности. Многи су свесни свог погрешног става према свету, али сматрају да су свој живот већ наопако проживели и не виде излаз из постојећег положаја. Због тога све више постају зависни једни од других. У тој повезаности налазе снагу да истрају до краја, да живе и да се надају.
Веруј у Бога и надај се, јер је нада смисао живота. Ако те данас заболи глава, не криви Бога, већ му захвали што ти је подарио моћ говора, да му се можеш захвалити, вид и слух, да можеш осетити и чути свет око себе, и надај се да ће већ сутра главобоља престати. Јер, ко зна, можда ће нас Бог једном казнити и одузети нам моћ говора и слуха, а можда ће нам једног дана и очи затворити. Зато не криви њега због својих слабости.
Сутра је недеља. Порани у цркву и запали свеће за покој душа својих најближих. Упали и једну себи за здравље. Веруј и надај се и душа ће ти бити спасена вером у Бога.
СВЕТАЦ У КАМЕНУ
Пут покрај обале био је вијугав и баш због тога што се протезао испод стрме планине, са чијих се обронака веома често и поприлично ненадано котрљало камење, претио да случајне пролазнике сурва у амбис. Горан, који је то знао, јер се, долазећи овамо, иако је, додуше уз помоћ супруге, али ипак помно пратио саобраћајне знаке, умало није суновратио, овога је пута, иако се Тамара, и поред укључених клима-уређаја, често жалила на главобољу, која ју је иначе и кад је долазила овамо, поприлично тиштила, те је сада заклањала видик пред собом новинском хартијом или одевним предметом који би јој се у датом тренутку нашао при руци. Лекари су је саветовали да оде на одмор како би се релаксирала, а и она сама прижељкивала је да медени месец проведе на мору.
Пут је, међутим, непредвидљив, никад не зна човек шта га може снаћи. Пођеш за једну ствар, а нађеш или ти се догоде неке сасвим друге, другачије од оних што си предвиђао. Ма колико да је пажљив, ни најопрезнијем се човеку не дâ упамтити све детаље онога што у датоме тренутку његова чула могу примити. При доласку овамо, Горану није падало на ум да се осврне, не би ли боље осмотрио околину, која, иако чини се проста, у себи скрива бројна изненађења. Тако он, враћајући се наизглед добро познатим друмом, док је Тамара невешто скривала лице ободом шешира, примети наједном гомилу пешака како се тискају око једног места у планини и, како је пре тога нешто брже возио, изненада застаде, тако нагло да је његова супруга осетила напад главобоље, толико јак да је наједном гласно завриштала.
– Стани мало – рече Горану, који је и сам намеравао да се заустави, не би ли сазнао шта се то дешава.
Потом изађоше из аутомобила, пуштајући ветар да им лелуја замршене власи, док су се они примицали отвору у стенама, који по изгледу подсећаше на врата светилишта, јер при врху беше уклесан лик анђела, а сви посетиоци понизно целиваху врата, држећи свеће у рукама.
Горан се и сам приближи улазу и, повукавши Тамару, уђе у свети манастир љубећи врата, попут осталог света. Унутра запалише свеће за здравље себи, кажу ваља се, па потом, пољубивши крст пред олтаром, дубоко се клањајући, изађоше да наставе мукотрпни пут.
– Морам што пре код лекара – рече Тамара.
– Чим стигнемо, потражићемо хитну помоћ – сложи се Горан, који је једва издржао да по врелини, која је непрестано жарила иако је август на измаку, пређе на километре дугачак пут.
Лекар је преписао Тамари лек против мучнине и главобоље, али, како га у првој апотеци није било, отишли су кући да се наспавају и, колико је то могуће, окрепе.
– Сутра ћу отићи до града да потражим лек – рече Горан у смирај дана – сад на спавање.
Тамара леже у постељу, опхрвана и уморна, убеђена да је сан неће лако савладати.
У неко доба ноћи соба засветле неким несвакидашњим сјајем, и из њега изронише два ока и усне, које говораху сасвим умилним, заносним гласом, као да говори надприродно биће, а не овоземаљско:
– Добра ти ноћ, добра жено!
– Бог ти помогао, ко год да си – прозбори Тамара гласом којим саму себе запањи.
– Ја сам онај чији си вечни дом минулог дана походила и велико ти хвала на томе. Бог ће ти добром вратити.
– Којим добром, Пресвети? Мене глава и даље боли.
– Веруј мени, ја ћу ти помоћи.
– Али како? – запита у чуду.
– Претходног си дана ти обишла мене, сада ја теби узвраћам посету. Трећи ће ти пут Бог помоћи ако ме послушаш.
– Само кажи, Свевишњи!
– Кад се пробудиш, пожури у цркву и запали свећу мени за душу и себи за здравље. Жеља ће ти бити услишена.
То рече и нестаде као руком однесен, а Тамара настави да спава.
Ујутру кад се пробуди, виде да је друга половина кревета празна па пожури што пре да обави мисију. Иако је још увек осећала главобољу, оде до градске цркве те се кроз гомилу вреника проби до олтара и упали свећу, шапутајући сасвим тихо молитвене речи.
Код куће је од поднева била окупирана кухињским пословима, тако да о тегобама и боловима није ни размишљала.
– Нисам пронашао онај лек што ти је доктор преписао. Нема га ни у једној апотеци – рекао јој је Горан вративши се с посла гладан и уморан, што је и очекивала, и зато пожури да постави сто за ручак. Горана је зачудила лакоћа којом Тамара обавља послове и што њено кретање нимало не изгледа отежано.
– Да ли те још увек боли глава? – упита.
Тамара се на мах замисли пре него што одговори.
– Не – рече кратко – више не.
Горан са олакшањем уздахну, што никако није могло промаћи њеној пажњи, па јој се и самој лице блажено озари.
Наредне ноћи се трудила свим силама да призове Василија Острошког Чудотворца, не би ли му се захвалила, али га није било. Отишао је путевима божјим, којима ми, обични смртници, у овоземаљскоме животу, барем на јави, не ходимо. Путеви су људски различити од божјих и ко зна да ли ће се икада спојити.
ДЕТЕЛИНА СА ЧЕТИРИ ЛИСТА
Нинине другарице су стално, на повратку из школе, налазиле на путу детелину са четири листа и увек би следећег дана добијале добре оцене. Нина се због тога осећала утученом, па је сваког дана молила баку да јој из шоље за кафу прочита какав ће јој наредни дан бити. Сваки пут би на дну шоље притиснула кажипрстом и замислила жељу, али круг од црног талога никако се није дао саставити. Онда је кренула са отварањем пасијанса. Карте су се на столу пред њом слагале до касно у ноћ, али никако да баш свака дође на право место. Нина би потом, уморна и обесхрабрена, одлазила на починак. Кад се једног јутра пробудила, схватила је да је силно време протраћила, замарајући се којекаквим глупостима, тако да сада више није имала довољно времена за учење.
Е, Нина, Нина, боље да си ово време искористила за учење него што си ређала пасијанс, забадала прст у шољу и тражила детелину са четири листа.
ПОЖЕЛИМ У ПОНОЋ
Када кажемо Нова година, свакоме од нас прво падне на памет новогодишње славље. Свако би желео дас осмехом на лицу испрати стару и дочека Нову годину.
Седим у својој соби и с узбуђењем разгледам хаљину, коју сам спремила за предстојећу ноћ. Брижљиво закопчавам једно по једно дугме и смишљам како да најлепше проведем овај празник. Најбоље би било кад бих могла да заборавим све проблеме.
Дуго остајем замишљена, док ми мисли лутају незнано куда. Присећам се свих оних лоших тренутака који су остали у годинама иза мене. Не мислим у овом тренутку само на себе, мислим на цео свој народ. Много је мука последњих година претрпео свако од нас. Наш народ је био изложен многим опасностима. Ни у једној од тих опасних ситуација није било места за радост, за смех и славље. Ако је смеха и било, био је то онај „смех кроз сузе“, онда када свако од нас, у тренуцима када му је најтеже, нађе времена да се нашали и на свој рачун.
Време у којем живимо, излаже нас великим искушењима. Српски народ је последњих година морао да претрпи чак и рат, да се згражава пред сценама за које није могао ни да сања да ће доживети. Међутим, у сваком искушењу у које нас живот ставља, треба бити истрајан.
Вечерас се вероватно свако од нас спрема да истраје у игри и песми, која предстоји у новогодишњој ноћи. Пожелећемо да радост која почиње сада, потраје целе следеће године. У Новој години желим да не буде тужних, већ само срећних тренутака. Уколико буде суза, нека то буду само радоснице. Али, морамо имати у виду да су и туга и бол саставни део живота. Треба само остати поносан и храбар у свакој ситуацији.
Полако облачим своју хаљину и прелазим руком преко лица, прекривеног шминком. И даље замишљено гледам свој лик. Док упорно покушавам да размишљам само о дочеку, мисли ми лутају и ја мислим о сви лепим и ружним стварима у години која је за нама.
Желим свим људима овог света да буду срећни и да им следећа година донесе макар мало више задовољства и срећних тренутака него ова, да све тужне тренутке из старе године забораве, а у новој их лако превазиђу. Надам се да ће ноћас сви људи бити поред својих најмилијих и да ће им ова ноћ лепо проћи.
БОЖИЋНИ ПОКЛОН
Канта овалног облика, за коју се одокативно могло рећи да захвата око десетак литара, стајала је насред собе, како би деца око ње могла поседати на ниске столице, једну четвороножну и два троношца, толико их је било у кући, да би окруњени кукуруз без по муке могла вадити из плетене корпе, коју је баба Анђелка од давнина чувала у неком забаченом делу ајата и коју је она сама готово свакодневно користила, тако да се већ на појединим местима пруће покидало. У почетку су зрна звецкајући падала по дну док га нису прекрила, а после се жито из нејаких руку, скоро нечујно сливало у замрачено удубљење. После краћег времена, деца су већ, услед непрестаног трења, осећала бол у прстима, али се нису прихватала огољене шишарке, јер су заправо само по једном свако од њих покушао да имитира баба-Анђелкину вештину и, како им то није пошло за руком, после првог класа, гладилили су јагодице вуненим џемперима.
За то време је баба Анђелка вешто убацивала шишарке из онижег сандучета, где су се нагомилавале, највише захваљујући њој самој, у старински шпорет, у којем се ватра увелико распламсавала, придржавајући сваки пут узаврела вратанца огорелом крпом. Обазревши се по соби, она примети како се низ зидове, на којима се креч где-где беше ољуштио, сливају капи кондензоване паре, па бацивши поглед у бакрач, схвати да је течност прилично испарила, те брже-боље устаде са столице и малом шерпом доли воду.
– Е, угасиће се ватра – рече надневши шаке над шпорет – треба да донесем дрва.
Рекавши то, Анђелка изађе на терасу, не би ли накупила нарамак дрва и, при самом помолу главе напоље, осети како јој ноздрве хлади сутонски ваздух, па пошто и наслагана дрва под тремом беше оковао мраз, пожури да их што пре унесе не би ли и сама умакла мразу, који је немилосрдно харао читавом улицом, те ни њој не промакну да примети како са крова куће суседа Миленка, око којег беху уредно поређани олуци, висе ледене луле а око окана замагљених прозора, кроз које је назрела уредно поређане лампионе, наређан слој тврдога снега, који ових дана никако није имао тенденцију да копни, већ се из јутра у јутро све више нагомилавао, те се и стари Димитрије, излазећи из куће, сваки пут питао има ли неког млађег да стазу очисти.
Дотле су деца, свесна одсуства одраслих, у чијем их је друштву одувек било срамота да до краја искажу оно што мисле и што им у датом тренутку бива на врх језика, увелико заподенула разговор јер им је круњење кукуруза већ прелазило у досаду.
– Небојша, шта си добио за Нову годину? – упитао је Давид.
– Молим? – застаде Небојша у чуду, не знајући шта да одговори.
– Зар Нова година треба нешто да донесе?! – питао се у себи.
– Шта ти је Деда Мраз донео? – преформулиса Давид своје питање како би га друг боље разумео, али Небојша и после тога одсечно одбруси:
– Деда Мраз не постоји. То је само у књигама и на филму.
– Постоји – умеша се Даница – мени је донео лутку.
– А мени лопту, обавијену сјајним папиром, попут оног на нашој јелки – додаде Давид.
– Деда Мраз не постоји! Не постоји и тачка! – викао је категорички Небојша из дна грла.
– Тише, децо! Зашто се свађате? – умеша се баба Анђелка, улазећи у кућу, натоварена позамашним трупцима, прилично узрујана.
– Давид и Даница хоће да ме заварају. Умислили да постоји Деда Мраз и да им је донео некакве поклоне за Нову годину. Лажу... То су само приче – дахтао је Небојша, видно узрујан.
– Смири се – тешила га је старица – ако ниси ништа добио од Деда-Мраза, поклон ће ти донети Божић Бата.
– Ма то су само приче, пусти ме – љутито је одвраћао.
Узнемирени дечак искобеља се из бакиног наручја и, седнувши на троножац, пови главу ка поду. Старица стави два-три трупца у шпорет, а затим поче да поставља софру, тек да би отерала нервозу, која ју је, подстакнута бројним проблемима, данима иритирала. Ипак, уздржавала се пред дететом и није му говорила ништа што би могло да продуби његову депресију и носталгију за родитељима, од којих се у раном детињству ретко одвајао, па му њихово одсуство сада прилично смета. Пошто је поставила тањире и испечен округли хлеб, оивичен вешто направљеном плетеницом на сто, узе кадионицу из креденца па и њу стави на софру. Затим, с потешкоћама које се нису могле сакрити, подиже позамашну кофу да би је склонила у подрум, само два рукохвата зрневља стави у припремљено сито поред решоа за кафу.
Док се кретала терасом, под којом су стајала наслагана дрва, осети како кроз тмину фијуче ветар и како мећава, ношена северцом, затрпава стазу, која је од њихове куће водила ка капији комшије Миленка.
– Е, овај мој к’о да је по смрт отиш’о – промрмља прво као за себе, а затим из свег гласа викну: – Митоооо! Ооо, Димитријеее!
Иза себе је чула само ехо својих гласова „о“ и „е“, те уздишући дубоко, два-три пута узастопно док не отвори улазна врата, прекорачи дрхтавим корацима, који су одавали стрепњу, преко уског предсобља, што је делило спаваћу собу од дневног боравка, где су деца, видно узрујана седела на ниским столицама и, свако за себе, играла се попадалим зрнима кукуруза. Могло се на тренутке приметити како им стопала поскакују нервозно по дрвеном поду, прекривеном дотрајалим итисоном, по којем су вазда летеле варнице са шпорета и из године у годину све га више нагризале.
Једном је чак Анђелка споменула старом Димитрију да га треба променити, али њему су очито друге ствари биле приоритетније и, пошто је вечито журио да сваки посао заврши на време и како ваља, веома је ценио прилику да погледа у зидни сат, окачен тик изнад фрижидера, којем датум производње свакако није био мерило квалитета, јер је свакодневно откуцавао уједначено и без престанка и мада је старац својим поступцима на странце остављао утисак занесењака и боемчине, јер је и те како у друштву волео да попије, у његовој су се глави, по устаљеним шаблонима слагале коцкице о плановима које је свакодневно ковао.
Откуцавање старог часовника протегло се у недоглед, тако да је Анђелки једног тренутка пало на ум да комшијску децу отера кући, не због себе, а ни због Небојше, већ што зна да се Томашевићи прилично брину. У часовник се, ипак није усуђивала да погледа, све из стрепње да је одвећ касно, али се ипак тешила чињеницом да бадњак још није у кућу унет те да није време за спавање. Ипак ју је и саму у неко доба, док је седела на столици, ухватио дремеж, који је из трена у трен прекидан откуцајима, чији је тон временом постајао све виши, тако да је напокон схватила да не чује само откуцаје сата, већ и некакве кораке, који су бивали све ближи.
– Е, хвала богу, ето га – промрмља још увек не могавши у потпуности да се тргне из дремежа и онако мамурна отетура се до сточића , на који беше спустила сито са зрневљем.
– Слободно – рече сада сасвим гласно кад зачу лупњаву на вратима.
– Добро вам вече и Христос се роди. Срећан Божић.
– Хвала, добри домаћине, бог ти помог’о – говорила је старица, и, прихвативши једном руком врећу, у којој беше донео сламу, стаде га обасипати кукурузним зрнима, док је он, држећи храстову гранчицу у десној руци, прилазио шпорету – Ваистину се роди.
– Небојша је све време помно пратио дедине поступке, настојећи да у себи упамти речи које је од њега чуо, не разумевајући их баш у потпуности, а и не схватајући њихово значење.
– Слушај и упамти – шапутала му је бака, онако из прикрајка, да нико не чује – овако ћеш ти сутра, благо баки, да пораниш, па да нас полазиш. Ево ти паре – она извади из џепа од кецеље једну новчаницу и даде је унуку. – Е, тако. То сутра стави на бадњак, па да нам година буде родна и богата.
Дечак на те речи само дубоко уздахну, видно узнемирен, на шта деда само оштро узвикну:
– ‛Ајде, децо, протрчите око сламе који круг, ваља се – на шта они у један мах поскакаше и, вртећи се око завежљаја сламе, попут пилића, радосно пијукаше.
Потом је уследио обред за столом, где је стари, још увек водећи главну реч, кадионицом, из које се ширио мирис тамјана, обишао трипут софру, па затим бадњак, и на крају очита божићну молитву. Деца су га све време у чуду посматрала. Небојша се вазда питао чему све ово и зашто се на овај дан једу само посне ђаконије. У себи је жарко желео да прекрши обичаје и домогне се свињског меса, које је тек, испечено, стајало у остави, али, свестан да не може добити подршку родитеља, није хтео да распламсава ватру међу укућанима. Ни на тренутак га није обрадовало то што је добио новац и што ће сутрадан ујутру баш он водити главну реч.
– ‛Ајде, децо, ‛ајде кући, родитељи се већ сигурно брину – промрмља стари Димитрије, на шта деца, већма уплашена од његова гласа, који им је, продирући кроз проређене зубе, парао уши, а и од погледа, што је севао испод дебелих обрва, те брат и сестра у један мах појурише ка вратима и попут муње клизнуше низ ледену стазу, сада већ посуту слојем пахуља.
– Пазите, клизаво је – викну за њима старица и, не знајући честито ни да ли су је чули, затвори најпре улазна врата а онда уђе у дневни боравак, где је Димитрије још седео покрај шпорета и завијао дуван у танки папир.
– Је л’ си спремио паре да даш сутра детету? – упита кад је Небојша већ отишао на спавање, и сама опхрвана бригама и уморна од несанице.
– Спремио сам – рече – Него... знаш... није све у парама. Оне му неће срећу донети. Нешто друго њему треба.
– Е... даће бог да буде све како ваља... ‛Ајде сад на спавање – рече, устајући са столице.
За њом, придржавајући се обема шакама за плећа, погурени старац, окачивши шешир који је носио о чивилук тик изнад кожуха, по којем се снежне пахуље, сада већ истопљене, беху нахватале, и сам отиде на починак, и он одасвуд притиснут свакојаким проблемима иако свестан да су божићни празници време кад се на муку заборавља.
Ноћ је навлачила црнило над сеоцетом, мирно и нечујно попут пахуља, које су се, једна по једна, углавном ситне и игличасте, таложиле по крововима раштрканих кућа, чији прозори до зоре беху осветљени утуљеном светлошћу, која се кроз замагљена окна и извезене завесе пробијала до асфалта, осветљавајући коловоз, по којем су точкови клизили споро попут корњача, стрепећи да ће се сваког тренутка сурвати у бездан.
Можда се у некоме од њих возио прави Божић Бата, јер су они које вуку ирваси, давно изашли из моде, али из Небојшине главе ове ноћи никако нису хтели. Док га пред зору није ухватио сан, у његовом се, сузама замагљеном погледу, које је сада на миру и у тишини, без бојазни од стида, проливао, непрестано стварала визија о погуреном старцу, који притиснут теретом на плећима, каквог је виђао на филмском платну и у сликовницама, дели поклоне раздраганим девојчицама и усплахиреним дечацима.
– Хајде, срећо моја, време је да устанеш – будила га је бака у освит јутра, тек што га сан беше савладао.
– Ево ме, идем – говорио је, сакривајући уморно лице рукама.
Пошто се, после извесног времена, на послетку умио и дотерао, узе рукавице из ормана, па дође пред врата, где га је чекала осушена храстова гранчица, коју узе и, покуцавши уљудно, најпре пожеле укућанима добро јутро и срећан Божић, на шта га бака обасу житом. Потом приђе отвореним вратанцима шпорета, из којих је вирио бадњак, па ће промукло:
– Дај, Боже, живота и здравља, пара – тога се најпре сетио, а затим брзо, гурајући гранчицу у ватру, додаде – љубави и среће.
– Тако, срећо дедина – рече старац, хватајући се за новчаник.
– Ево – рече, пружајући му новчаницу – и нека те срећа прати целе године.
Збуњени дечак изусти само тихо „хвала“, не показујући при том ни трунке одушевљења, а ни задовољства.
Кад се обред за столом оконча, те деда Димитрије оде да донесе дрва а бака, врзмајући се непрестано око стола, постављала на трпезу разноразне ђаконије, унук искористи прилику да јој се с леђа примакне и, сав збуњен, подстакнут дединим беседама у току обреда, после којег је кућа дуго мирисала на тамјан и босиљак, у чуду упита:
– Бако, шта је то срећа?
– Срећа... е, дете... – уздахну старица, затечена дечјим питањем, због чега се малишан се на трен уплаши њеног погледа.
– Срећа је – настави она после краће паузе – кад све око тебе расте и цвета, кад сунце сија, кад се сви око тебе радују и смеју.
На то Небојша дубоко уздахну па, провиривши кроз прозор, угледа небо препуно облака, из којих снег или ледена киша само што не груну, па, не могавши да се одупре осећањима, отрча у купатило и бризну у плач. Колико је потрајало очајничко јецање, ни сам није свестан, тек, кад се након извесног времена донекле примирио, провири у ходник и у тај мах угледа оца, који га сасвим неуобичајено погледа, смешећи се при том некако веома загонетно, осмехом који до тада Небојша никад не беше видео.
– Сине! – викну кад угледа малишана – дођи.
Потом га одведе у собу, где је на кревету, изнемогла и клонула, лежала дечакова мајка, повијена над белим замотуљком.
– Дођи – рекла је једва чујно, гласом који је одисао нежношћу и љубављу, због чега се дечак једва уздржа да поново заплаче.
Пришао јој је сасвим стидљиво, као да посматра неку сасвим непознату особу, која пуна љубави грли своје дете, а затим се са истом таквом нежношћу, помешаном са дозом љубоморе, приви испод мајчине подлактице и стаде радознало да посматра новорођенче, не скривајући при том раздраганост, која се, додуше, на озареном лицу није ни могла сакрити.
– Добио си брата – прозбори поново отац.
– Е, делијо, ето и теби божићног поклона – рече деда на сав глас, носећи нарамак дрва у кућу. – Да ли си срећан?
– Да, јесам – рече дечак, дрхтећи у мајчином загрљају.
– Ето, Небојша – рече баба Анђелка, посматрајући све скупа из прикрајка – сад знаш шта је срећа.
СВЕТ ОКО НАС
Природа која нас окружује пуна је разноврсног биљног и животињског света. У њој влада савршена хармонија. Човеку се пружа прилика да ужива у природним лепотама, али и да природу прилагоди својим потребама. Данас, међутим, то искоришћавање природног богатства често превазилази дозвољене границе.
У потрази за бољим условима живота, људи све више усавршавају средства за рад, граде фабрике, али у тој градњи иду и против самих себе. Фабрички дим загађује ваздух који удишемо, а некада бистре реке сада су пуне отпада. Овај свет постаје пакао. У њему више нема места за радост и уживање већ само за бол и патњу.
Последњих година сведоци смо све чешћих ратова и страдања недужног становништва. Човек је направио оружје да би уништио непријатеља, не слутећи да тако уништава самога себе. Разарањем фабрика за време сурових ратова, не само да се загађује природна средина, него се и економске прилике у држави све више погоршавају.
Данас готово да нема образованог човека који се не би пожалио на малу плату и лоше услове живота. С друге стране, сведоци смо да се на скоро сваком кораку могу видети нерадници, склони крађи и убијању. У таквим условима све је мање младих који се интересују за науку и културу, док се све више њих одаје пороцима. Данашњи градови су центри насиља а недужни људи постају жртве.
Осећам како се свет око мене руши... Некада чиста природа сада је загађена, становништво разара беда и сиромаштво, млади људи постају пијанице и криминалци. Па ипак, посматрајући свет који ме окружује, уочавам вредности које заслужују пажњу. Човек је савршенство природе и зато заслужује да ужива у њеним чарима. Зато сви имамо обавезу да чувамо природна и друштвена богатства. Само тако ћемо моћи да сачувамо и сами себе од уништења.
КРИЗА
Уби ме силно чекање. Још нема аутобуса за Аду Циганлију. Већ се пола сата печем на сунцу поред клупе, крцате од нагомиланих путника, што стараца, што оних млађих. Једва чекам да зароним у воду, да мало расхладим тело, кад већ немам пара за летовање на мору.
Хтедоше моји пролетос да ме пошаљу на море, ал’ ја велим треба ми пара за студирање, уштедећу ако не летујем, сад, ето ти – што више штедиш, више трпиш и што си више културан, више те исмевају. Хтедох, кад се напокон угурах у аутобус, да пропустим старицу са корпом у руци да седне, кад се неотесано дериште провуче испод моје надлактице и, притиснувши леђима наслон, зари нос у прозорско стакло, као никога не примећује. Ето колико се љубазност исплати.
Изгледа да наш човек чини нешто само кад зна да ће му то донети профита. Гледам ову децу из комшилука – напуштена, брате, тотално. Родитељима занимљивије да пребројавају преосталу уштеђевину него да васпитавају сопствену децу.
Ево баш јутрос тетка-Савкини клинци не играју одбојку на игралишту као сав нормалан свет, него намерно испред наше зграде, само да би некоме, као случајно, полупали прозор. Необуздана маса, шта да се ради. Оно, ако мало боље сагледам, нема ко ни у школи да их обузда. Наставници мисле само на себе, о томе како да преживе и како да најлакше извуку неки динар од родитеља.
Суши ми се грло кад на све то помислим. Ал’, чекај да се пребројим, да л’ имам довољно за сладолед. Ух, добро је...!
Осећам како се гаси жар у мојим устима под млазом леденог крема, што ми кроз једњак продире до самог дна узаврелог желуца, који никако да обузда узбуђење.
Умро нам комшија Сима. Синоћ смо ишли да изјавимо саучешће. Провео сам читав сат на ногама. Још осећам бол у леђима. Јутрос су моји отишли на сахрану, а ја сам се стрмоглаво сјурио са осмог спрата низ степениште јер нам је лифт у квару већ неколико дана. Прекјуче смо звали мајстора. Обећао је да ће доћи, али још га нема. Ето какав је наш човек – док му не платиш, не види те.
Покривам мајицом лице да не изгори од сунца. Не желим никога да видим, барем на кратко, а ни да чујем не бих овај свет, који се, под притиском кризе, тотално изопачио и деградирао. Најрадије бих да зароним тело у воду, па да изроним у неки бољи свет. На овом морам да трпим што ме је снашло, да прегоревам под обавезама, па да се потом хладим. Само, не смем прегрејан у воду, кажу опасно је. Могу се брзо разболети и, што је најгоре, нема никога да ме лечи, јер нам је и здравство пропало скроз-наскроз. Па ’ајд да се мало и ја расхладим док још нисам сасвим пропао.
ДАЈТЕ НАМ ПРОСТОРА ДА ЖИВИМО
Тачно у подне радио Десетка пренео је саопштење актуелног министра просвете у Влади Републике Србије о одобравању повећења висине школарина на факултетима у Србији за двадесет пет процената. Дакле, уколико се одлучимо да студије приведемо крају, ми, апсолвенти Правног факултета, мораћемо издвојити за школовање близу сто хиљада динара. То би фактички значило да целе две плате запослених у неком мало бољем предузећу једва могу покрити трошкове школовања два студента. Кад стави рачун трошкова живота на папир, тешко да се неки грађанин Републике Србије у чуду не запита од чега да живимо.
Годинама уназад живот у Србији је прескуп. Ако хоћемо да своје обавезе извршавамо на време и како ваља, приморани смо да скоро даноноћно трчимо на све стране како бисмо изашли у сусрет члановима породице, чији прохтеви из дана у дан постају све већи, а уз то се уздржимо да на радном месту под притиском директора, шефова и других руководећих органа не експлодирамо од беса, који се годинама таложи и свакога тренутка све више кипти.
Кад већ наши родитељи нису у могућности да нам, поред средстава за школовање, обезбеде који динар за провод, не преостаје нам друго до да се за то сами побринемо.
Питате се како, поред многобројних обавеза, којима нас свакодневно бомбардују са свих страна, налазимо времена за забаву. Е па, ево одговора. Свака машина стављена у погон временом изгуби снагу те јој је и поред ваљаног надзора руководећих органа, потребна пауза, како би кроз издувни вентил испустила штетне гасове. Наше друштво је једна веома комплексна машина која је свакодневно ангажована у обављању разноразних послова, те је и њој самој, као и руководећим органима око ње, неопходан одмор, који она мора искористити на најефикаснији начин, јер ће само тако допринети да њен рад у будућности буде ефикасан. А да би наш рад уродио плодом, морате нам дозволити да дишемо, да радимо и да се афирмишемо.
Због тога је студентски одбор Правног факултета донео одлуку о мирном окупљању студената испред зграде Владе Републике Србије, у знак протеста против високих школарина. Кажите нам, господо владајући, како да прикупимо средства за школовање. Надамо се да вам је из досадашње праксе постало јасно да, као учени и цивилизовани грађани своје државе, не желимо да се у остваривању својих циљева служимо илегалним средствима. Зато вас молимо да нам пружите простора да покажемо своје способности.
Не загађујте нам околину и спречите својим мерама злонамернике да то чине. Нека се наше идеје уз вашу помоћ што пре остваре. Вечерас ћемо се окупити на тргу у центру града, те вас молимо да га не попуњавате пијачним тезгама већ, ако немате својих замисли, дозволите нама да своје искажемо, јер их, верујте нам, имамо на претек. Зато вас молимо да нам отворите пут ка њиховом остваривању и да нам, уколико немате решења за наше проблеме, не стајете на пут. Ми увек имамо идеје, а када ћемо их реализовати, не зависи само од наше воље, већ у великој мери и од вас, драга господо.
Искрено се надамо да речи које буду изговорене на вечерашњем скупу, неће отићи у етар, већ да ће доспети до надлежних органа власти, који ће својим мерама отворити пут за развој хуманитарних и друштвенокорисних активности, а у исто време сузбити криминал. Изађите у сусрет нашим захтевима, исплатиће се. Ако ништа друго, барем ћемо у дневној штампи мање читати о убиствима а уједно ћемо створити више простора за писање о добрим делима.
САВРЕМЕНИ ХЛЕСТАКОВ – БОЛЕСТ 21. ВЕКА
Његово име је неважно. Оно, ако ћемо право, ни рођена га мати није сазнала. Умрла је јадница неколико сати после порођаја, а њега су брижни болничари, само зато што то сматрају светом дужношћу, преповили белим пеленама и предали на милост и немилост пијаном оцу.
Вуцарао се мали Стеван, како га његов стари назва, по кафанама и коцкарницама и нагледао се свакојаких лудака и пробисвета, па се некако и саживео са њима. Беше му чудан и стран свет његових вршњака, што су га збуњено гледали првог дана у новој школској средини. Тек тад је схватио шта значи ускраћена му родитељска љубав и пажња. Али, временом се отупела помиреност са судбином, која се сурово поиграла с њим, укорењивала негде у дубини његове душе.
Ипак, није могао да остане равнодушан према богатим појединцима. Чим мало поодрасте, поче да завлачи прсте у туђе џепове и да се кући враћа са украденим новцем. Нема умилних речи брижног родитеља да га саветују и пруже му уточиште из невоља, већ само крвавог погледа пијаног оца и његових немилосрдних шамарања, на која већ беше огуглао.
Пред оцем је потискивао емоције, а увече би излазио на улицу и истресао гнев на немоћним женама и нејаком децом. Често се у ситне сате враћао кући, а у школу одлазио тек кад се добро испава.
Гајио је одбојност према школи и учењу, из разреда у разред једва се провлачио, и то само захваљујући доброј вољи наставника, који, колико-толико, имађаху разумевања за ситуацију у којој се нашао.
Једног јутра дошао је на први час закаснивши неколико минута. Правдао се кашњењем аутобуса, којим се, наравно, довезао као слепи путник. Сео је у клупу и извадио из ташне папир и оловку. Потом је нервозним покретима десне руке нечитко написао своје име. Стеван Вељковић – баш чудно! Ко би рекао да Хлестаков није оживео и дошао да нам загорча, ионако невеселу, свакодневицу...?!
ИЗ СЕЛА У ГРАД
Мати ме је, по обичају, пре него што је изашла из спаваће собе, у чијем сам кревету, прислоњеном на леви зид, као заклан хркао, помиловала по глави, нежно прелазећи тананим прстима десне руке, на којој је на домалом прсту од своје двадесете године носила веренички прстен, а који јој је сада очито сметао, само то никоме још није признала, по мојим неуредно подшишаним и од спавања замршеним коврџама, не би ли разбила, још синоћ распаљен црвеним вином, мамурлук, што је у мојој глави, и даље, додуше нешто слабије, али, ипак, потајно тињао, стварајући у мени стрепњу да ће се свакога тренутка распламсати у пожар несагледивих размера. Очекивао сам, при том, да чујем уобичајено „ајде“, тако је говорила откад је хитала свакога јутра да ме пробуди, пошто је то баки очигледно представљало терет, јер је и кухињске послове, који су иначе били свакодневна уобичајена пракса и рутина, у последње време обављала офрље и са приметним замором, али уместо кратке речи чуо сам само благи ударац затварања врата, иза којих се до мојих ушију пробијао храпави очев глас, због чега сам одлучио да још мало лешкарим, не бих ли избегао његове опаске због свог непримереног понашања. Протезао сам се дуж целог кревета, истежући сваки мишић изнуреног тела, које сам на силу покушавао да релаксирам, док су ми чула максимално била напрегнута, тако да сам јасно могао отпратити ишчезавање корака својих родитеља са ходника преко степеништа на улицу. Како су се спољна врата наизменично отварала и затварала, услед брзог промета наших укућана, који су, иако их није било превише, непрестано тумарали тамо-амо, није ми промакло да напољу мирише на кишу и да је тај мирис помешан са непријатном аромом стајског ђубрива, на коју је и деда мирисао док смо седели за столом, само што се у нашој трпезарији она стапала са мирисом загорелог млека, које бака очигледно није успела да на време склони са ватре.
Пожелео сам да целу главу полијем хладном водом, јер количина течности којом сам умио лице није баш сасвим одагнала мамурлук, да бих могао на миру да доручкујем, то јест да поједем целу порцију, како сам већ навикао, што сам на крају ипак учинио, али нисам овога пута јео с уживањем, већ крајње невољно, трпајући залогаје у уста наврат-нанос. Док ми је бајати хлеб застајкивао у грлу, низ које се сливао млаз врелог, тек скуваног млека, зенице мојих још увек сањивих очију, непрестано су мотриле на часовник, окачен изнад телевизора, жељно ишчекујући да казаљке покажу седам и петнаест па да се, уморан од свега, а ипак жељан новости из околине, стрмоглаво сурвам низ наше степениште преко дворишта, понегде ишарано росном травом, до аутобуског стајалишта, где су се мени сасвим познати сељаци тискали у гомилу, не би ли умакли киши, која је полако већ ромињала, зато сам и понео кишобран иако ми је, признајем, представљао терет, и распредали приче, које су се данима вртеле укруг. Није ми промакло да приметим како се вода слива са поцепаних чакшира у испрљане опанке, док се смежуране руке остарелих комшиница савијају у полукруг око очију, не би ли их заклониле од ветра.
Аутобус је био крцат од путника, што се и могло очекивати с обзиром на кашњење од читавих петнаест минута. Јасно сам уочио нервозу на лицима сапутника, праћену сочним псовкама, у којима се неизоставно спомињала мајка, бог, живот и ко зна шта још, док су се преко гломазних ђачких торби превијали да би купили карту од кондуктера. Зачуђујуће је то да се данас, кад није пијачни дан, мноштво жена са огромним корпама гура кроз гомилу неваспитане деце и то по оваквом невремену. Изгледа да се човек тешко одвикне онога што му је у младости слатко да чини. Сећам се, бака је, док је била млађа, сваке суботе неизоставно одлазила на пијацу са овако великом корпом и знам да је нама, деци, обавезно куповала понеки слаткиш или играчку. Тад ме није занимало колико је зарађивала, али вероватно јој се исплатило кад је онолики пут преваљивала.
Само, никако ми није јасно зашто се данашњега дана оволики свет залуђује. Као да слути да је у граду лепше време него горе код нас на селу. Ипак, било како било, њихова се слутња обистинила, само што слику градске панораме ових јутарњих сати квари пауперизовано становништво, углавном ромске националности, које, скрштених ногу, седи на влажном плочнику испред кинеских продавница, тражећи милостињу од пролазника. Грозота пред овим призором, помешана са дозом сажаљења према бескућницима у ритама, временом је преда мном потискивана сазнањем да су многи од ових бедника, каквим се сада приказују, у ствари врхунски хохштаплери и лопови, који својим моралом и понашањем не заслужују ни трунку пажње. Прича ми пријатељ како га је један Циганин гурнуо ногом у бутину док је пролазио улицом, док је другога Циганче од неких десетак година преварило да му сваког јутра даје милостињу из сажаљења, зато што је тобоже сакато, а у ствари је једну ногу вешто скривало испод тела, одевеног у широки капут. Одједном, пред налетом сећања на ове исповести, осећам сажаљење према самоме себи. А и кога бих другога жалио...?! Нећу ваљда жалити оне Американце што их је погодио талас цунамија или оне што су се нашли на мосту који се сам од себе срушио. Бринем за ове своје сународнике, што не могу никуда ван наше лепе земље, јер је, и поред укидања виза, Међународни авио сабраћај непрестано у прекиду, због вулканског дима, који је, ето, чак са Исланда, доспео и до нашег подручја. И што је најгоре, допрео је до мене самога, осећам то својим добро очуваним дисајним органима.
Пошто сам већ нагласио да ми је носна дупља иритирана непријатним задахом огорелог и задимљеног, онда и сами можете закључити да сам чуло вида припремио за наступање катастрофе. А катастрофа се догодила и то експресном брзином, за само једну ноћ, оставивши за собом несагледиве последице, који ће житељи нашега града и околине осећати на својој кожи годинама, јер ће убдуће морати да се, по питању снабдевања намирницама, сналазе како ко уме, користећи се при томе техником „уради сам“, мада би тој вештини више одговарао назив „сналази се како знаш и умеш“. Око згаришта на чијем је месту до јуче битисао наш велелепни тржни центар, сјатио се буљук забезекнутих људи, од којег сам једва могао видети врх киоска, чија је продавачица механички обављала свој посао и пред којим су се само зависници од дувана и свакодневни купци новина задржавали тек да би, онако из навике, покупили дневну штампу и цигарете. Многи су, пролазивши покрај дојучерашње велелепне зграде, пиљили у огарављене зидине, не пропуштајући прилику и не устручавајући се ни пред ким, да се у чуду прекрсте и веома сочно опсују. И заиста, право је чудо шта је све човек у стању да направи, али је још већа страхота шта својом немарношћу може учинити.
Одједном сам се и сâм осетио жртвом друштва у транзицији. Изгледа да је наша околина, тотално слуђена под притиском транзиционог таласа, отпочела масовне миграције својих радних места, тако сам барем закључио по изгледу ових улица, на којима се, готово на сваком углу, уместо у књижарама, књиге, углавном бест-селери, продају заједно са стриповима, бомбонама и ко зна каквим још занимацијама, које својим блештавилом парају очи широке народне масе, не баш жељне знања, а ни довољно учене. Гуши ме помисао да ћу убудуће, као учени грађанин, чешће посећивати пијачне тезге и блебетати са уличним продавцима, погађајући се око цене, као што то баш данас и чиним, него што ћу разгледати полице са књигама у библиотеци или посећивати сајам књига, али, реално посматрано, такав је живот. Не разликује се много од оног на позоришним даскама, иако је тамо све фикција, али свакодневица је моја опустела и празна, баш као позоришна дворана у нашем граду, да ли због беспарице или незаинтересованости, не бих да дискутујем. Тек, било како било, тако бих силно желео опет да се напијем.